RONALD MAJLAT: VUČIĆ I ORBAN – VOJSKOVOĐE U VLASTITOJ ZAMCI

Niko nije sumnjao u to da će premijer Mađarske Viktor Orban i predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično predvoditi bitku protiv pandemije korona virusa, što će pružiti odličnu priliku za povećanje njihove lične popularnosti. A nije nikog iznenadilo ni to da ova dva političara sada potpuno ignorišu opoziciju, čije se šanse za dobijanje reči i uticaja vezano za život države time još više umanjile. Istovremeno sve više se čini da ni Orban, ni Vučić ne primećuju da time preuzimaju itekako veliki rizik – barem što se tiče njihove političke budućnosti.

Eliminacija opozicije iz svakodnevnog procesa donošenja odluka naravno nije od juče. U ovome je ključnu ulogu igrala činjenica da vladajuća koalicija u obe države ima udobnu većinu, koja zato već godinama nije bila primorana ni na kakve prisilne kompromise. Izbori su potom Srpskoj naprednoj stranci i Fidesu dali dodatnu priliku da putem svoje ogromne medijske nadmoći još više istisnu opoziciju sa političke scene, koja sada već jedva da ima malo prilike za dobijanje reči. Vrhunac istiskivanja opozicije iz procesa donošenja političkih odluka u Mađarskoj predstavljao je zakon o ovlašćenjima: time mađarski parlament može da produži dejstvo vanrednih mera koje je uvela vlada radi upravljanja nad epidemijom korona virusa, i to bez uvođenja roka, a pored toga otvara se mogućnost da za vreme vanredne situacije vlada donese neke dalje odredbe mimo zakona (u stvari mađarska vlada ubuduće može da zaobiđe skupštinsku kontrolu uz pomoć zakona o ovlašćenjima). Ali nije manje važno ni to da taj dvotrećinski propis zabranjuje održavanje referenduma za vreme vanrednog stanja. A u Srbiji i nije bilo potrebe za donošenjem dodatnih restriktivnih zakona za „regulisanje opozicije“, s obzirom da stranke članice krovne organizacije Saveza za Srbiju već duže vreme bojkotuju sednice parlamenta.

Kako bismo razumeli šta tačno rizikuju ovim koracima Orban i Vučić, pre svega moramo videti da su ova dva političara stali na čelo jedne specifične borbe na čiji ishod oni samo delimično imaju uticaja.

Epidemija korona virusa vrši ima razarajući uticaj čak i u onim zemljama u kojima ne samo što je zdravstvena zaštita na višem nivou, nego su se i na vreme pripremili na masovno inficiranje. S druge strane, u trenutnoj situaciji uopšte se ne može znati ni kada će se epidemija savladati ni kada će se privreda ponovo pokrenuti. Zato, iako se poza vojskovođe sada može činiti privlačnom, ova uloga u budućnosti može da postane itekako nezahvalna, naročito kada građani budu formirali mišljenje o (ne)uspehu bitke.

I tako smo stigli do prvog rizika, a to je jačanje opozicije, kao što se i ranije dešavalo u ovim državama. Kao što je poznato: kako je Slobodan Milošević sve više koncentrisao vlast, polako se lepio uz njegovo ime sav neuspeh koji se desio u Srbiji. Ali beskrupulozno podrivanje političkog protivnika (to jest Demokratske opozicije Srbije) takođe se loše završilo, i tako se u septembru 2000. godine iza Vojislava Koštunice postrojila jedna ojačana opozicija. A u slučaju Mađarske, vlada Ferenca Đurčanja može da bude dobar primer za upozorenje: nekadašnji socijalistički premijer i sam je učinio sve kako bi opstruirao Fidesov „socijalni“ pokušaj referenduma, što mu na kraju nije uspelo, ali je uspešan referendum dao ogroman podstrek Fidesu, i potom 2010. godine osigurao dvotrećinsku većinu ovoj stranci. Tako i u sadašnjoj situaciji može da se desi veoma lako da neki promašen korak vlade ili čak i poneki spoljašnji faktori – takav je bio Đurčanjevoj vladi privredna kriza koja je počela 2008. godine – daju municiju upravo potisnutoj opoziciji.

Drugi faktor rizika je usko povezan sa gore navedenim. U ove dve države opozicija do sad nije imala ličnost čija bi popularnost mogla da se takmiči sa aktuelnim liderima na vlasti. Ali, lako može da dođe do situacije da neki akter iz krugova opozicije to postigne – za to je odličan primer i gore spomenut Vojislav Koštunica. Ovaj rizik preti naročito Orbanu, kojem je prošle godine na lokalnim izborima nastup Gergelja Karačonja, novog gradonačelnika Budimpešte već jednom načinilo neprijatno iznenađenje. Još se ne zna ko će izaći kao pobednik iz ove političke igre, ali već sada se jasno vidi da se Karačonjeva ličnost sve više i više izdiže iz krugova opozicionih likova.

Iako se još ne pokazuje ko bi mogao da bude Vučićev glavni politički protivnik, već mu jasno preti rizik da će se integracija opozicije nastaviti – i zbog krize i zbog nekih vladinih koraka koji su se pokazali promašenim. Osim već spomenute Demokratske opozicije Srbije već je i u Mađarskoj bilo primera za ujedinjenje. Kao što je poznato, na početku dvehiljaditih godina baš je levica – to jest dvojac sačinjen od socijalista i liberala – bila ujedinjena, naspram bezbroj desničarskih partija koje su neprekidno takmičile međusobno. Fides je potom ili asimilovao ili marginalizovao ove stranke, i tako do 2010. godine opstao je samo jedan rival: Jobik koji veoma veliki deo svojih glasova nije dobijao od desničara, nego od nekadašnjih glasača socijalista iz severoistočne Mađarske.

Integracija opozicije sada može da predstavlja izazov za Orbana i Vučića. U Mađarskoj ovaj proces je počeo već sa zajedničkim kandidatima na lokalnim izborima, u Srbiji to pokušava opozicioni blok Savez za Srbiju. Iako je njihove redove Vučićeva stranka uspela da poremeti uvođenjem tropostotnog izbornog praga za parlament, pitanje je kako će u slučaju poražavajućih rezultata rada vlade ove stranke odlučiti u vezi ujedinjenog političkog nastupa ili u vezi opozicionog bojkota.

Danas se još ne zna kakav će ishod imati Orbanova i Vučićeva bitka protiv pandemije korona virusa, a ni da li će posle toga upravljanje ekonomskom krizom koji sledi biti uspešna ili ne, ali jedno je sigurno: ignorisanje opozicije krije mnogo zamki za lidere ove dve zemlje. Jer tu je već sasvim izvesno da u slučaju neuspeha neće moći da pokazuju prstom na nekog drugog.

Prevela: Kristina Orovec

Izvor: Autonómia – a vajdasági civil portál