Kako i ne bi iskoristili tu neodoljivu mogućnost kada je opšte poznato da se jedino u demokratiji slušaju dve budale mesto jednog pametnog. E, to su oni nama nametnuli…
Čista iluzija. To je definicija demokratije. Sistematski prilagođavan proces u kojem je najlakše upodobiti rezultate, pogotovo za ove mudrijaše. Radi te istrenirane visprenosti, naši ljudi se uglavnom dobro snađu u inostranstvu. Obilaze u piruetama sve što se prosečnom strancu nametne ili naplati.
Kako i ne bi iskoristili tu neodoljivu mogućnost kada je opšte poznato da se jedino u demokratiji slušaju dve budale mesto jednog pametnog. E, to su oni nama nametnuli… Ovo budi sumnju u pomenutu visprenosti.
Stvoreno za manipulaciju.
Narod pomisli da je važan, da bira i određuje. Odabir se umili biračkom telu, prida mu na značaju, iako suštinski nema razloga jer se rezultati uveliko znaju. Međutim, zašto propustiti šarene nastupe i diskretne slike na metalnim ogradama gradilišta? Svako voli aplauz, pa makar i iscenirani.
Nekada pomislim da se te ograde unapred naručuju sa štampanim dizajnom političara, jer mi nikada nije bilo jasno ko ima dovoljno strpljenja da lepi i čemu uopšte služi jedno te isto duž pola kilometra. Opravdanje nalazim samo u tome što se oronuli zidovi podvožnjaka i prosečnih zgrada maskiraju decenijskim slojevima plakata. Jedni preko drugih, jedno te isto… ironija.
Osim vizuelno istraženog obeležavanja teritorije, tu su i domaći prijemnici „jednog te istog“ koji će svojom veličinom i zakrivljenjem uskoro progutati posmatrača, te ćemo se tek tada svi i zvanično preseliti u Matriks.
Nekada su gladijatori zabavljali masu i zadovoljavali surovost posmatrača ubijajući se međusobno. Sada je glad publike za krvlju postala tolika da se grize sama, s tim što je anestezija dovoljno jaka da se to ne primećuje dok se ne podigne pogled.
Ponosite gladijatore smo oterali u istoriju, te procenili da su modernoj inteligenciji dovoljne i borbe petlova. Posmatrač je u domu (toplom ili ne – svejedno, anestezija drži), umesto damskog dvogleda ima ceo prozor televizora samo za sebe i bezbrižno zanemaruje realnost, gledajući kako se kočoperne seoske životinje nadmudruju i prepiru.
Opet, narod se oseća važnim. Sav taj trud radi njega. Onaj deo koji se ne oseća važnim, oseća se na nešto drugo. Samo mu nos malo viri iz toga. Odavno mu je jasno da je zaboravio disaljku negde usput dok se gomila povećavala i gutala ga.
Ipak, svi smo mi učesnici u proizvodnji vekovnog đubreta u kojem živimo. Pa eto, još samo malo dok nam se potpuno ne ukine dotok vazduha. Izdržaćemo toliko. Anestezija pomaže.
Anja Aleksić je iz Beograda, ima 27 godina, završene master studije arhitekture, a s obzirom na deficit investicija, te manjak posla za struku za koju se školovala, vreme i prostor ispunjava svojom kreativnošću, pa je tako i za Magločistač napisala jedan tekst, iako “ubeđena da se ništa bitno njime neće promeniti”.
Mi cenimo kreativnost, zato hvala, Anja!
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.