Iako nisu registrovane kao političke partije, crkve u Srbiji imaju ogroman uticaj na državu, i u domenu unutrašnje i spoljne politike
Proći će uskoro godinu dana od smrti književnika, publiciste i vrsnog poznavaoca, analitičara i kritičara savremenih prilika unutar verskih zajednica u Srbiji, pre svega Srpske pravoslavne crkve Mirka Đorđevića. Njegov blag karakter bio je sušta suprotnost stavovima koje je beskompromisno zastupao: zalaganje za građansko i liberalno društvo od koga je ova zemlja svetlosnim godinama udaljena. Strelice Đorđevićevih misli pogađale su „u sridu“, odnosno u centar Patrijaršije i države kao dvojca neupitnih autoriteta u očima ogromnog dela građana Srbije.
Iako je ovaj razgovor sa Mirkom Đorđevićem obavljen pre nešto više od dve i po godine, čini se kao da će aktuelnost njegovih odgovora vrhunac svoje svežine i aktuelnosti čekati još koju deceniju. U prilog tome neka posluži i poslednje saopštenje Kruševačke eparhije u kom pripadnike (registrovane) Pentekostalne crkve u Srbiji časte uobičajenim epitetom „sekta“. Naš razgovor sa Čovekom koji će ovih dana obeležiti prvu godišnjicu preseljenja na Nebo počeli smo upravo ovom temom.
Kako tumačite činjenicu da se u sekularnoj državi kao što je, po Ustavu, Srbija izdvajaju značajna budžetska sredstva, od republičkog do lokalnog nivoa, za tzv. istorijske crkve, pri čemu su iz toga isključene male verske zajednice koje se često u javnosti nazivaju i sektama?
Mirko Đorđević, izvor: autonomija.info
Naša država de jure je sekularna, ali de fakto nije. To je nešto između, jer ovde imamo dominantne crkvene strukture koje na talasu klerikalizacije vrše veliki uticaj na državu. To i nije neko čudo, jer je prvo urađeno da se neosnovano legitimizuje i proglasi pet nekakvih istorijskih religija, a da se ostale stave u drugi plan. To je apsolutna besmislica, jer nema ni religijske zajednice u svetu koja nema neku tradiciju. Što se tiče malih crkava i verskih zajednica, one ne samo da su skrajnute i da ih zakon ne prepoznaje nego se bukvalno nalaze na margini i njihova prava se ne poštuju. Navešću samo jedan primer. Za male verske zajednice, što je svuda normalan termin u svetu, kod nas se upotrebljava jedan potpuno neosnovani izraz, psovačkog karaktera: sekte. Nisu to sekte nego male verske zajednice, od kojih su neke po tradiciji stare i po dve hiljade godina kao što je to slučaj, na primer, sa nazarenima, ali i brojnim drugima. Na žalost, ovo je odraz karakterističnog stanja u Srbiji, gde crkve: i pravoslavna i katolička i islamska zajednica nisu registrovane kao političke partije, ali vrše ogroman politički uticaj na državu, i u domenu spoljne i u domenu unutrašnje politike.
Kako objašnjavate kršenje zakona u slučajevima kada državne institucije obeležavaju svoju slavu, a u istim kancelarijama vise slike svetaca?
I to je nespojivo sa duhom moderne sekularne države, ali toga, na žalost, ima i očevidno je da se time ruši tradicija i da se krše određena prava. Mi, dakle, imamo jednu paradoksalnu situaciju da se ustavni poglavar Republike javno klanja monarhističkim simbolima. U jednoj Francuskoj ili Italiji jasno se zna da je Crkva odvojena od države. Ali, Srbija je jedan paradoks. To je u velikoj meri prisutno u Srbiji i to pada u oči građanima, pa i izaziva nezadovoljstvo.
Filozofija palanke na državnom nivou.
Upravo tako. Mi se ne sećamo slučajno Radomira Konstantinovića. On je napisao Fenomenologiju palanke i kako se ona sve manifestuje, i to na svim nivoima: od istorijskog, književno-istorijskog, pa do državne politike i aktuelnog stanja. Kao pravi mislilac, on je taj posao maestralno uradio.
U kolikoj su meri deca, čiji su roditelji pripadnici malih verskih zajednica, diskriminisana u odnosu ostalu kada je, recimo, reč o veronauci u školama?
Izvor: tacno.net
Pa, jesu. Veronauka je uvedena jednom uredbom sa zakonskom snagom, koja je na brzinu doneta. Nezakonito i protivustavno! Kao što je i sadašnji Zakon o crkvama i verskim zajednicama, i pored toga što ga je usvojila Skupština Srbije, takođe protivustavan. O čemu se radi kada je reč o veronauci u školama? Hrišćanska crkva u Srbiji, i pravoslavna i katolička, ima svoj prosvetni sistem, od zabavišta do fakulteta, sa planovima i programima. Laička država ima svoj prosvetni sistem. Kada je uvedena uredba, dogodilo se nešto što nigde ne postoji, a to je da se dva prosvetna sistema ne samo presecaju nego i isključuju, a oni su ih poklopili. Tako smo dobili jednu situaciju, koja je bukvalno neprirodna i u tome je ovde problem. Jedini smisao legitimnog uvođenja veronauke, po mom mišljenju, je da je veronauka legitimna i potrebna u crkvama i pri crkvama uz pomoć društvene zajednice. Ali u laičkim školama ne iz suštinskih razlika ova dva sistema. U laičkim školama uči se da se Zemlja okreće oko svoje ose i oko Sunca. U Crkvi se uči da se Zemlja uopšte ne kreće. U laičkim školama se uči da je čovek nastao u procesu evolucije. A u Crkvi se uči… To se isključuje i zato je trebalo pošteno postupiti kao što su, na primer, uradili u Rusiji. U Rusiji nema veronauke u državnim školama, a imaju desetak religija.
Kako tumačite licemerje crkava zbog toga što im je data mogućnost da besplatno koriste zemlju dok to pravo ostali građani koji takođe čekaju na povratak imovine nemaju?
Ja nisam stručnjak za restituciju i za povratak imovine, jer je to, par ekselans, ekonomsko državno pitanje. Nacionalizacija je izvršena 1946. potpuno zakonito kao što je izvršena i u Francuskoj kada je na vlasti bio De Gol. Ovde je problem što se sada pojavljuju crkve koje traže imovinu. Tu imovinu im, do određene mere, koja ovde nije pronađena, naravno treba vratiti. Ali ne svu, jer ne možete dozvoliti da se jednom manastiru ili sestrinstvu vrati 50 hektara šume, a njih je tamo petoro. Apsolutno za tim nema potrebe. Tu se mora pronaći mera, a država ju još nije pronašla. Tako sada imamo potpuno paradoksalnu situaciju da je više od trećine Fruške gore u svojini Crkve. A to je Nacionalni park.
Episkop šabački Lavrentije je pokazao dobru volju za priznavanjem Makedonske pravoslavne crkve. Da li unutar Srpske pravoslavne crkve vidite liberalnije struje koje mogu odneti prevagu?
Njegova izjava nije nova, jer je i ranije nastupao sa sličnih stanovišta. On je jasno i glasno rekao da je vreme da Srpska pravoslavna crkva da autokefalnost Makedonskoj. Ali, otpor u Crkvi je još uvek velik. A to pitanje je vrlo važno, jer ono nije samo crkveno nego opterećuje i odnose između Makedonije i Srbije. Na kraju krajeva, sve su pravoslavne crkve u svetu nacionalne i sve su vezane za državu. To što Makedonci traže, kod nas je uradio Sveti Sava u julu 1219. kada se nezakonito, mimo svake volje i protivno kanonu, otcepio od Vaseljenske crkve. Još je patrijarh German govorio da je, dok smo živeli u jednoj državi, i u zakonu pisalo da postoji jedna pravoslavna crkva, Srpska. Iako je umro 1989., German je govorio da ukoliko Makedonija bude nezavisna država, ona ima legitimno pravo da ima svoju samostalnu, odnosno autokefalnu crkvu.
Da li zaista nije vreme za papinu posetu Srbiji ili je reč o neiskrenom odnosu Srpske pravoslavne crkve prema ekumenizaciji?
Očito je reč o ovom drugom. To je neiskren odnos. Opet ću se pozvati na Lavrentije koji kaže „Pa kakvi smo mi to Srbi ako se bojimo pape“? Dakle, to je besmisleno. Razlozi su političke prilike. Papa je do sada posetio brojne pravoslavne zemlje i u koju god zemlju da dođe, a to lično znam iz susreta sa papom Pavlom VI, on se pokloni u hramu dominantne religije, u ovom slučaju na Vračaru. Ali, ovde su razlozi naši u duhu palanke.
Vidite li u bližoj ili daljoj budućnosti Srbiju kao liberalno, građansko društvo u kojoj će crkve imati mesto koje im i pripada?
Ja sam nepopravljivi optimista. To znači da je vidim takvu i u to verujem. Ali, treba da prođe vremena, jer moram sad citirati mog prijatelja, opet Lavrentija, koji je jednom izjavio “Mi Srbi idemo u budućnost, ali natraške. Jednako smo zagledani u prošlost.“ E, to vam je cela priča.
Zlatko Romić
(intervju je objavljen u „Dnevniku“, 28. oktobra 2012. godine)
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.