Subotica – grad po meri mladih: Između potencijala i realnosti

“Zamisli Sovinu kuću kao kafić i mesto za svirke. Zamisli, na krovu Narodnog pozorišta gledaš film s Gradskom kućom u pozadini. Zamisli, kupaš se u Paliću”.

Tako nekako dvadesettrogodišnji Subotičanin Nikola Mitrović, poslednja generacija studenata meteorologije u Novom Sadu, vidi potencijale svog rodnog grada, “najlepšeg u Srbiji”.

Pa ipak, ne planira da se vrati.

Iz njegovog okruženja skoro svi su negde iz Subotice otišli, idući za boljim prilikama, prevashodno poslovnim. Ostaju samo roditelji jer tu imaju kuću. A na pitanje zašto ljudi odlaze iz grada, kaže:

“Verovatno zato što je previše miran da bi se smatrao gradom u kom možeš nešto postići, a prevelik da bi se smatrao nekim slatkim gradićem gde se može voditi miran život. Baš je negde između”.

Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011, u Subotici živi 25.789 mladih ljudi starosti od 15 do 29 godina, čineći 18,2 % od ukupnog broja stanovnika. 2002. godine taj udeo je iznosio 20,56%. 

Po njegovom mišljenju, mladima, ali i svima drugima u Subotici nedostaje mnogo toga:

“Prvo i prvo, zaboga i pobogu, užasna pešačka infrastruktura. Ne možeš dete voditi u šetnju, moraš gledati da ne polomiš noge od popucalog betona, a ni da pomislim kako je ljudima sa invaliditetom. Fale zelene površine. Fale kafići na korzou i moderne radnje poznatih marki da privuku ljude. Mnogo starih lepih zgrada propada. Novca za njihovu restauraciju nema, da li jer se krade ili zbog nečeg drugog – ne znam, ali baš je tužno videti”.

Mlade, pak, smatra Nikola, najviše muči manjak zanimljivih alternativnih kulturnih mesta za izlaženje “koji nisu na neku estradnu foru”. Umetničke manifestacije poput izložbi i muzički festivali, dodaje, mogli bi biti češće organizovani, naročito zimi. A fale i mesta za svirke, neki prostor nalik beogradskom BiGZ-u koji bi proizvodio umetnike, koji bi potom ta mesta popunjavali.

“Naravno, bili su tu Pogon, Flair Bar i onaj jedan brutalan kafić i mesto za izložbe u Štrosmajerovoj, što je sad postao prodavnica lustera. Rest in piece. Ali u tome i jeste problem: ta mesta su bila i nisu više, a njihov manjak je simptom većeg problema. Taj problem je što demografija koja bi popunjavala takva mesta ne postoji”, kaže Nikola.

Prema njegovom mišljenju, malo se radi na tome da grad iskoristi svoje potencijale:

“Rešiš Palić, napraviš od njega najbolju, najunikatniju banju u Panonskon basenu, i ćao. Doći će ti Srbi, Mađari, Rumuni, Hrvati, a deo njih će hteti i da ostane. Oni pune grad, i odjednom ono novo alt mesto se ne zatvara nego procveta. Odjednom vrate tramvaj nazad, odjednom se može šetati ulicom kao normalan čovek”, kaže u svom stilu Nikola.

Da mladima u Subotici definitivno nedostaje kulturnih događaja i prostora u kojima bi se kulturne manifestacije održavale, smatra i Ines Bajić.

Ona ima 22 godine i bavi se muzikom, isto kao i Nikola.

“Smatram da je mladima u Subotici veoma teško da ostvare svoje snove i da neretko odustaju od njih, ili se čak i ne usuđuju da ih sanjaju. S obzirom na to da živimo u maloj sredini, mislim da se većina boji započeti nešto novo zbog straha od osude i neprihvatanja njihove ideje od strane društva”, kaže Ines, ali i dodaje:

“Nervira me što se i ja sama često mirim sa činjenicom da se u gradu ništa novo ne dešava, jer nisam dovoljno hrabra da probam nešto da promenim”.

A kao “promenljiv, pomalo dosadan, mada nekada i interesantan”, opisuje život u Subotici sedamnaestogodišnji Vuksan Burzan. Opet, sve zavisi od toga da li se u gradu nešto dešava ili ne.

On lično, osim što ide u školu, najviše vremena provodi radeći u Narodnom pozorištu kao razvođač, a ono što od vremena preostane, provodi sa prijateljima.

Njegova generacija, dodaje, nažalost mnogo vremena provodi na internetu, za kompjuterima i telefonima, ali se nađe ponekad i nešto za čitanje.

„Sve zavisi od broja ljudi i da li smo raspoloženi da bilo šta pametno i konstruktivno radimo zajedno, ili samo da sedimo i razgovaramo. Poslednja stvar koju sam radio sa drugarima je bila organizacija festivala u avgustu. Često se i snimamo, pravimo muziku. Družim se sa muzičarima, pa imam tu privilegiju i da sviram i pevam sa njima. To je nešto kreativno što uspevamo da radimo“, objašnjava Vuksan.

Nakon završene četvorogodišnje srednje škole, ima u planu da upiše Akademiju za režiju u Novom Sadu, i to je ono na šta je trenutno najviše fokusiran.

„Nemam za sada u planu da napustim Srbiju. Možda samo Suboticu“, dodaje kratko.

Prioriteti Mine Kerekeš, koja ima 24 godine i po struci je vaspitačica, nešto su drugačiji:

„U globalu smatram da našu generaciju najviše muči nemogućnost zaposlenja, makar i bilo kakvog, kao i trenutna epidemiološka situacija. Ono što mene lično najviše brine jeste nemogućnost pronalaska posla, bez obzira na stručnu spremu i osposobljenost. Po mom mišljenju, to, nažalost, nije moguće bez debele veze i/ili finansijskog ‘podmazivanja’ određenih ljudi”.

Takođe, primećuje Mina, mlade osobe kojima je trenutni ili dugoročni ljubavni status single se plaše osude okoline, u smislu pitanja tipa “šta sa tobom nije kako treba, zašto si tako izbirljiv ili izbirljiva”, što je klasična sindrom života u maloj sredini.

“Intima je apsolutno nečija lična stvar u koju ljudi koji ti nisu bliski ne treba da se mešaju”, kategorički zaključuje ona, dodajući da smatra da mladi u Subotici treba da promene kompletan sistem vrednosti kojima teže, ali i da okolina treba da usvoji stav da su savremenom društvu potrebni mladi ljudi koji mogu doprineti razvitku i grada i države.

“Ja lično planiram da ostanem ovde još neko vreme, dok malo ne stanem na svoje noge, a onda ću potencijalno razmišljati o odlasku iz Srbije”, kaže Mina Kerekeš.

Perspektiva gledanja na društveni položaj i potrebe mladih u Subotici Nine Ćujić je drugačija.

S jedne strane, i sama još uvek može da se svrsta u tu kategoriju budući da ima 29 godina, a s druge strane, imala je prilike da kao nastavnica engleskog jezika radi s mladima u srednjoj školi. Njen generalni utisak je da mladi od 15 do 18 godina mnogo vremena provode na društvenim mrežama:

 „Oni tamo žive, stalno su na telefonima, na taj način komuniciraju više.“

Nina smatra da u gradu ima dosta sadržaja za mlade, ali da se oni ne odlučuju lako za bilo kakve promene. Vole, na primer, stalno da idu u isti kafić, da se druže sa istim ljudima.

„Našim mentalitetom vlada neka uljuljkanost, u smislu neprihvatanja promena, novina, novih interesovanja, odlazaka na nova mesta. Kada sam išla na filmski festival na Palić, jedva sam našla ko će da ide sa mnom, a žale se da nema nikakvih sadržaja. Tako da – nešto je i do ljudi. Naravno, uvek može više“, ocenjuje Nina.

Svojim životom u Subotici je zadovoljna, a konstatuje i da njoj bliski ljudi rade u sferama za koje su se obrazovali.

„Ja imam posla kao nastavnica engleskog, ali bih volela da imam i neki stabilniji, stalni posao, što je svakako malo veći izazov. Što se tiče noćnog života, ne izlazim u klubove. Prerasla sam to, a i nešto me baš ne zanima. Ako sam sama, vežbam, idem u šetnju sa psom, idem na trčanje u Dudovu šumu. Kada sam u društvu momka, provodim vreme sa njim, sa prijateljima, idemo jedni kod njih, u šetnju, kafić, na Palić“, ilustruje svoju svakodnevnicu Nina, dodajući da svoj avanturistički duh zadovoljava putovanjima.

Epidemija korona virusa nije uticala na društveni život mladih Subotičana

Prema oceni naših sagovornika, epidemija korona virusa nije uticala značajno na njihov društveni život, naravno, uz uvođenje nužnih mera opreza.

„Trudim se i dalje da poštujem sve mere, ali nekako to ne vidim kao prepreku u svom društvenom životu. Izlazim u grad, ali izbegavam klubove – ne zbog broja ljudi, nego zbog kvaliteta ljudi. Idem po nekim kafićima i slično. Ništa spektakularno“, kaže Vuksan Burzan, uz napomenu da se kreće u krugu mladih koji su primili vakcinu.

Nina Ćujić se početkom oktobra ove godine zarazila korona virusom iako je bila vakcinisana.  Dve nedelje je provela u karantinu, ali joj to nije smetalo.

„Ne mogu reći da je bilo prijatno, ali nije bilo ni strašno. Treba se čuvati koliko je to razumno. Što se tiče obaveznih mera, ne utiču na moj život i to me nije nešto emotivno pogodilo. U izolaciji sam se bavila svojim hobijima, filmovima, serijama. Naravno, malo je problem zbog posla jer to treba nadoknaditi“, navodi Nina.

A upravo zbog korone, ona je stekla i utisak da je onlajn komunikacija dosadila ljudima:

„Držim besplatno onlajn časove, preko Američke ambasade, u subotičkom Američkom kutku, ali ljudi prosto neće da dolaze zato što je onlajn. Imam čas konverzacije, književni klub, program za emancipaciju žena. Međutim, svi su željni kontakata, da se vide uživo“.

Kada su u pitanju planovi za budućnost, ona i dalje želi da predaje engleski, a ove godine je počela i da prevodi, pa je tako uspela da prevede i svoju prvu knjigu.

„Zanima me bilo šta što je vezano za engleski – predavanja, prevođenja, ili bilo kakav drugi posao. Želim da idem na dodatne edukacije, da se obrazujem i usavršavam kao nastavnica engleskog. To je moj cilj, a bavim se i pravima žena, i volela bih nešto da uradim i u tom domenu – da se unapredi položaj žena u našem gradu. Imam svoj program za emancipaciju žena, ali odziv nažalost još uvek nije toliko veliki“, kaže Nina Ćujić na kraju.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.