Kako se čuva grad: Ulica Petra Drapšina u procepu između urbanizma i zaštite

Polemika oko ulice Petra Drapšina ne jenjava. U poslednjem saopštenje na tu temu koje je izdalo Javno preduzeće za upravljanje putevima, urbanističko planiranje i stanovanje Subotica, reagujući na tekst objavljen u Politici, sva odgovornost prebačena je na neusaglašenost i lošu komunikaciju između ustanova zaštite kulturnih dobara, dok je građanima poručeno da je njihov predlog o tome kako treba da izgleda Drapšinova “lep, ali ne i realističan”. Sagovornici portala Magločistač, međutim, ističu da se mišljenja građana o tome kako treba da izgleda grad u kom žive moraju uvažavati.

Nacrt Plana deteljane regulacije za centar grada Subotice – Zonu II, koji je u svom prvobitnom obliku predviđao rušenje na desetine objekata u zaštićenom gradskom jezgru, biće ponovo izrađen. To je epilog višesatne javne rasprave, održane 16. marta, na kojoj su Komisija za planove Skupštine grada Subotice s jedne, te građani i stručnjaci s druge strane raspravljali o 26 primedbi na sporni dokument, pristiglih tokom trajanja javnog uvida od 8. februara do 9. marta.

Nakon održavanja sednice zatvorene za javnost, 18. marta, Komisija za planove je saopštila da je od ukupnog broja pristiglih primedbi 20 bilo na plansko rešenje, dve su se odnosile na Izveštaj o strateškoj proceni uticaja na zaštitu životne sredine, jedna je obuhvatila sve slovne greške u dokumentu, dok se preostale nisu odnosile na stručnu sadržinu.

Van zakonskog roka pristigla je i jedna primedba u vidu peticije naslovljene sa “Sačuvajmo Drapšinovu i Bledsku, sačuvajmo staru Suboticu!”, koju je svojim potpisom podržalo 397 građana, a koja je takođe, naglašavaju iz Komisije, uzeta u razmatranje.

Ceo proces uključivanja javnosti u odlučivanje o sudbini ovog planskog dokumenta rezultirao je, na kraju, jednoglasnim prihvatanjem sedam primedbi od strane Komisije za planove, 16 delimičnim, dok četiri primedbe nisu bile prihvaćene uopšte, što je u javnosti ocenjeno kao velika pobeda građana.

Takav zaključak potvrđuje i analiza portala Magločistač. Naime, do ovog slučaja, a u periodu od juna 2016. do marta 2021, koji obuhvata dva poslednja saziva lokalne skupštine kao organa nadležnog za usvajanje planskih dokumenata, najviše primedbi bilo je zabeležno tek na Generalni urbanistički plan Subotica-Palić do 2030. godine – 20, od kojih je, međutim, većina odbačena kao neosnovana, ili nije prihvaćena uopšte.

Zavet iz 1912. kao opomena

„Svaki građanin ima pravo da iznese svoje mišljenje o urbanističkom planu, a svaki urbanista ima obavezu da uvažava mišljenje građana ma kako ta mišljenja nestručna bila. Ako građanin kaže da želi da se sačuva identitet Subotice jer se identifikovao sa njom i želi da živi u okruženju koje u svom budućem razvoju neće odstupati od tog identiteta, onda treba analizirati od kojih elemenata se taj identitet sastoji i budući razvoj planirati tako da se identitet i karakter grada očuva“, kaže za Magločistač dr Viktorija Aladžić, profesorka Građevinskog fakulteta u Subotici, podsećajući na zavet koji je bio položen pri svečanom otvaranju Gradske kuće 1912. godine:

… čak i onda kada na ovim prelepim vratima bude zakucao najskromniji građanin, ne treba to da čini drhtavom rukom već ispunjen sigurnim saznanjem da će iza njih uvek naći na dobrog prijatelja…

Danas se taj zavet grubo krši, ocenjuje dalje ona, jer se institucije upravo sakrivaju iza opravdanja da su građani nestručni da bi ih isključili iz procesa odlučivanja o prostornom i urbanističkom razvoju grada.

Sličan utisak stekao je i Slobodan Martinović, koji je u svojstvu građanina prisustvovao javnoj raspravi o Nacrtu Plana deteljane regulacije za centar grada Subotice – Zonu II:

“Na moje primedbe, na neusklađenost sa Zakonom o planskom sistemu, obrađivač nije odgovorio, dok je o proceni uticaja na životnu sredinu diktirao paragrafe koje nisam razumeo. U suštini, javnost je isključena iz procesa donošenja odluka u najranijoj fazi, što oba zakona građanima omogućuju. To je poenta. Dovoljno da lokalna samouprava manipuliše čitavim procesom. Lepo je to u pesmi Đole Balašević kazao ’I sve po zakonu, tu su paragrafi, pa zagrabi’”.

Da ceo proces uključivanja građana u planiranje i uređivanje grada treba da bude inkluzivniji i transparentniji, smatra i Dane Pribić iz novosadskog Centra za razvoj demokratskog društva “Europolis”.

U ovom gradu je, kaže on, u poslednjih nekoliko godina došlo do pojave velikog broja različitih građanskih inicijativa baš zbog toga što lokalna vlast u nedovoljnoj meri konsultuje građane prilikom donošenja odluka o pravcima razvoja Novog Sada.

“To nije moj lični utisak, već utisak 2.000 građana koji su učestvovali u našem istraživanju, a koje je pokazalo da devet od deset ispitanika nije zadovoljno načinom na koji su informisani i uključeni u proces donošenja odluka. A građani i te kako dobro znaju šta im treba, šta ne u ulici i kraju u kom žive“, kaže Pribić, ističući da je samoorganizovanje Novosađana rezultiralo brojnim akcijama koje su podrazumevale prikupljanje potpisa putem peticija, slanje žalbi i primedbi na predložena planska dokumenta, vršenje pritiska na gradske činovnike i urbaniste da promene odluke u interesu zajednice.

„Mi smo se dodatno organizovali i uspostavili saradnju sa Društvom arhitekata Novog Sada, tako da u našim redovima postoje i eksperti. To može biti preporuka i za Subotičane – ako nemate, napravite društvo arhitekata, jer to inicijativama daje dodatnu težinu“, poručuje Pribić, zaključujući da su masovnost građana, pritisak javnosti i medija, te struka tri preduslova za iole uspešno ostvarivanje prava na grad. 

Urbana obnova po meri Subotičana

Predlažemo da se Gomboški sokak rekonstruiše slično Dunavskoj ulici u Novom Sadu ili Skadarskoj u Beogradu, pre svega da se zabrani saobraćaj i parkiranje automobilima osim dostavnim vozilima i to u određeno vreme. Da se postupno obnove fasade zgrada i urede i rekonstruišu dvorišta kao svojevrsni atrijumi za potrebe raznih zanata, suvenirnica, umetničkih ateljea… Predlažemo da se vrati i Hajzlerovo kupatilo kao svojevrsni wellness centar! Predlažemo Komisiji za planove koja će se održati 16. marta da razmotri i ove naše primedbe i predloge i sasluša glas naroda!

Ovako su deo svojih primedbi na Nacrt Plana detaljne regulacije za centar grada Subotice – Zonu II formulisali organizatori peticije “Sačuvajmo Drapšinovu i Bledsku, sačuvajmo staru Suboticu!”.

Takav predlog je “lep, ali ne i realističan”, sapštilo je Javno preduzeće za upravljanje putevima, urbanističko planiranje i stanovanje Subotica kao obrađivač plana, jer bi se mogao realizovati tek “kada bi grad kupio sve parcele i objekte i uredio sa sadržajima gradske kafane, restorana, prodavnice rukotvorina, suvenira, knjižare, stari zanati i sl.”.

U saopštenju se naglašava i da “nijedan objekat koji je u detaljnim merama zaštite valorizovan kao zaštićen nije planiran za rušenje, kako u ovoj ulici tako ni čitavom prostoru koji obuhvata plan”, te da su urbanisti “definisali namene objekata sa obaveznim poslovnim sadržajem u prizemljima objekata u cilju stvaranja identiteta prostora koji je realan i u praksi izvodljiv”.

U polemici koja se u javnosti povela oko Drapšinove, glavni argument protiv predloženog planskog dokumenta odnosio se, međutim, na predviđenu izgradnju višespratnica na svim onim parcelama na kojima se trenutno nalaze objekti bez vrednosti.

“Problem je u tome što se kod nas modernizacijom smatra rušenje prizemnih kuća i gomilanje višespratnica. U gradovima Evrope i sveta ovaj koncept je davno prevaziđen. To je koncept modernizacije 19. veka kada su mnogi industrijski gradovi postali prenatrpani, prezagađeni i nepodesni za život. Stvarna modernizacija danas podrazumeva uvođenje tehnologije u oblasti planiranja kako bi se za što veći broj građana obezbedila potrebna infrastruktura”, kaže dr Aladžić.

Modernizacija danas, dodaje, podrazumeva uvođenje zelene infrastrukture u gradove, brigu o čistom vazduhu, recikliranju smeća, smanjenju zagađenja, uvođenje obnovljivih izvora energije umesto trošenja neobnovljivih resursa i uvođenje alternativnih prevoznih sredstava kao što su pešačenje i biciklizam.

S druge strane, puko gomilanje višespratnica u centru grada i njegovoj okolini bez odgovarajuće infrastrukture, biciklističkih staza, zelenih površina, šetališta, sportskih terena, dečijih igrališta zapravo je samo generator novih problema, smatra ona:

“Gomilanje zgrada uslovljava gomilanje saobraćaja i saobraćajne infrastrukture koje će neminovno proterati građane iz njihovog grada. Svešće njihov boravak u gradu na boravak u minijaturnim stanovima produkovanim investitorskom izgradnjom. Ako se sve parcele zamene zgradama sa asfaltiranim površinama za parkiranje automobila, Subotica će biti grad izuzetno zagađenog vazduha, podložan poplavama i izlivanju kanalizacije kod svake veće kiše, sa ulicama čije temperature neće korigovati drveće, pa će zimi biti mnogo hladnije, a leti mnogo toplije – što će zahtevati ogromnu energiju za zagrevanje i hlađenje stanova. i sa stanovnicima zombijima koji neće imati dovoljno javnih i zelenih prostora za svoj psiho-fizički razvoj.”

A šta sa saobraćajem?

Povećan intenzitet saobraćaja i nedostatak parking mesta često je, međutim, argument kojim se opravdava potreba za radikalnijim intervencijama u prostor, a najčešće u pravcu proširivanja postojećih saobraćajnica i izgradnje javnih garaža. Tako je i Nacrtom Plana deteljane regulacije za centar grada Subotice – Zonu II predviđena izgradnja javne centralne garaže kapaciteta 100 vozila.

„Uvođenje saobraćaja u sam centar nije održiva stvar, tim pre što je uticaj na životnu sredinu nepovoljan. Samim povećanjem kapaciteta ulica nećemo doći nigde: to je rešenje problema koje će biti ’potrošeno’ u naredne dve, tri godine, i onda opet imamo problem. Uvećanje kapaciteta infrastrukture je napušteni način planiranja gradske urbane mreže. Umesto toga, treba da se radi modifikacija mreže koja će da primi javni gradski prevoz, redukuje individualni saobraćaj, te akomodira aktivne vidove saobraćaja tj. urbanu mobilnost – pešačenje i biciklizam“, objašnjava dr Igor Jokanović, profesor Građevinskog fakulteta u Subotici.

Prema njegovom mišljenju, rekonstrukcija Drapšinove, koja po klasifikaciji urbanista koji se bave saobraćajem spada u pristupnu ulicu, praktično ne bi zahtevala neke velike intervencije, već samo prilagođavanje njenom osnovnom sadržaju koji čine stanovanje i usluge.

Ono što, međutim, ovu ulicu izdvaja u odnosu na druge, i što dominantno određuje njen identitet jeste kaldrma, čijoj obnovi treba pristupiti sa posebnom pažnjom, naglašava on:

„Ta kaldrma koja je u postojećem stanju oštećena, na pojedinim delovima nedostajuća, i neusklađena sa sistemom za odvodnjavanje, ne bi mogla potpuno isto da se napravi, već bi morala da bude prilagođena.”

Najpre, mora se naći određeni kamen koji će trpeti promenjene uslove saobraćaja jer se danas, a u odnosu na vreme kada je kaldrma napravljena, koriste vozila koja proizvode i drugačija opterećenja i oštećenja. Drugo je pitanje izvođača radova koji bi kvalitetno izveli rekonstrukciju, što je možda čak i najveći problem, kaže dr Jokanović:

„Poznata je situacija sa Skadarlijom, koja se godinama rekonstruiše, a da ni dan-danas kvalitet radova nije na odgovarajućem nivou, jer se na kraju došlo do toga da se kamen zaliva betonom, što nikako nije primereno. U svakom slučaju, tehnička rešenja za zadržavanje kaldrme postoje, ali sa odgovarajućim uređenjem podloge i svih slojeva kolovozne konstrukcije. I mora postojati kvalitetan izvođač i odgovarajući nadzor koji će da isprati te radove. To su bitne stvari.“

I šta sa ruinama?

Konačno, argument u prilog rušenju nasleđenih fizičkih struktura je i taj da vlasnici ili korisnici objekata nemaju finansijskih sredstava da održavaju dobra koja se, sledstveno, pretvaraju u neuslovne ruine.

Takvo zatečeno stanje je, međutim, samo posledica višedecenijske urbanističke prakse planiranja koja umesto da podstiče, upravo suprotno, koči inicijative ka obnavljanju dotrajalih objekata, smatra dr Aladžić.

Neuslovne ruine nastale su zbog urbanističkih planova kojima se već šezdeset godina veći deo grada predviđa za rušenje kako bi se umesto prizemnih kuća gradile višespratnice, kaže ona. Vlasnicima postojećih kuća nije bio interes da investiraju u svoju nekretninu jer se u socijalizmu nije znalo kada će ta imovina biti eksproprisana po neatraktivnim cenama da bi se umesto njih gradila kolektivna izgradnja.

“Umesto da urbanisti devedesetih, kada smo prešli u tranziciju, promene pristup planiranju i omoguće malim investitorima da razvijaju pojedinačne objekte i parcele na prostorima oko centra i u centru grada, oni su samo nastavili prethodni trend, pa su ceo grad žrtvovali za potrebe nekolicine velikih investitora. Građani koji imaju manje finansijskih sredstava, ali su ipak u mogućnosti da grade kuće i razvijaju svoje biznise, već decenijama su izmeštani u Kertvaroš, Mali Bajmok, Mali Radanovac i na periferiju grada, čime se grad nepotrebno širio, a u centru su ostale ruine. Ovaj trend samo treba preokrenuti”.

Svaki građanin čija se kuća u urbanističkim planovima planira za rušenje morao bi biti o tome obavešten pre početka javnog uvida, kaže dalje ona. Takođe, vlasnicima ruina ili zapuštenih objekata treba dozvoliti da na svojim parcelama grade objekte po svojoj volji, a ne da se sve devastirane lokacije u gradu pretvore u gradilišta ogromnih stambenih objekata:

“Neki ljudi žele da njihova parcela bude otkupljena, dok bi drugi možda rado sami na svom posedu gradili novi objekat manjih dimenzija. Treba dozvoliti svima da rade, grade i da se razvijaju, a ne sputati većinu građana čije se kuće, pa i ruine, nalaze u gradu ograničavajućim planovima koji nameću da se umesto raznovrsnih objekata mogu graditi samo zgradurine. Time se i te kako menja identitet grada, jer se on sastoji upravo u velikoj raznovrsnosti objekata različitih stilova i različitog karaktera, visina koje su pretežno prizemne, a maksimalno dvospratne, sa obiljem zelenih površina u okviru privatnih parcela.”

Gde ima volje, ima i načina

Koliki je značaj urbanističkih planova i pravila u očuvanju prostorno kulturno-istorijskih celina pokazuju primeri nekih gradova koji su uspeli da očuvaju svoje istorijske kvartove bez da su ih uopšte zaštitili dodatno zakonom. Ljubljana je jedan od njih, navodi dr Aladžić, a kao primer dobre prakse izdvaja i projekat sproveden u Rumuniji:

“U Transilvaniji u selu Rimetea (Torockó) koje ima izuzetne tradicionalne kuće, a koje su bile veoma ruinirane u jednom momentu, sproveden je projekat kroz koji je svaki vlasnik dobio skromna finansijska sredstva za obnovu fasade svoje kuće. Ove donacije su se kretale od 1.000 do 3.000 evra, ali je fascinantno kako je to podstaklo kućevlasnike da svoje kuće adaptiraju, i da u svakoj kući pokrenu neki privatni biznis. Rimetea je 2004. godine dobila nagradu Europa nostre za ovaj projekat, a danas je uspešna turistička destinacija. Dakle, sve se može ako se hoće.”

Primera dobre prakse ima i kod nas, a po kompleksnosti izdvaja se rekonstrukcija Kosančićevog venca u Beogradu koji ima karakter prostorno kulturno-istorijske celine.   

„Grad je pre svega prepoznao vrednost tog prostora, a potom tražio i našao model po kom će moći da ga u celosti obnovi. U tehničkom smislu, radilo se o više projekata koji su obuhvatali rekonstrukciju saobraćajnica, obnovu autentične kaldrme, popločavanje, a glavni problem je bio kako restaurirati fasade kuća u privatnom vlasništvu“, objašnjava arhitekta-konzervator Rade Mrlješ.

Tada se, na osnovu Zakona o kulturnim dobrima, iznašlo rešenje da Grad Beograd preuzme starateljstvo nad delovima objekta tj. fasadama, a u pojedinim slučajevima, kada se radilo o značajnijim objektima koji su bili statički ugroženi, rađena je i sanacija i restauracija krova.

Naime, jedna odredba tog zakona kaže da lokalna samouprava ili republika može preuzeti starateljstvo nad kulturnim dobrom ukoliko korisnik ili sopstvenik kulturnog dobra nije u mogućnosti da održava to kulturno dobro.

U ovom konkretnom slučaju, ali i generalno posmatrano ne samo kada je u pitanju Beograd, radi se o urbanim zonama koje uglavnom svedoče o razvoju grada s kraja XIX i početka XX veka, gde su sačuvane istorijske urbane matrice, a koje se u savremenim uslovima urbanizacije obično nalaze u nekom procepu između urbanizma i zaštite s obzirom na to da su takvi delovi grada uglavnom poprilično zapušteni.

„Kad pogledate socijalnu kartu tih delova, vidite da se radi o stanovništvu koje nema mogućnost da ulaže sredstva u obnovu budući da restauracije takvih objekata zaista zahtevaju ogromna ulaganja. Tako ti delovi grada postaju nekakve poluperiferije iako se nalaze u gradskim jezgrima, a onda postaju i meta investitora s obzirom na tržišnu vrednost lokacije. Investitori, naravno, nemaju nikakve ambicije da ulažu u obnovu jer to nisu ni velike parcele ni veliki objekti koji zadovoljavaju njihove potrebe“, kaže Mrlješ.

Situacija u zapadnim zemljama ne može da se poredi s našom, jer je tamo pre svega svest o značaju kulturnih dobara veoma razvijena, konstatuje dalje on, i to ne samo onih koji su na mestima odlučivanja, već i korisnika tih dobara.

„Ako pogledate njihove propise, na primer u Nemačkoj savezni Zakon o zaštiti nepokretnog kulturnog nasleđa, on ima svega šezdesetak članova, vrlo je jednostavan i jasan, nema komplikovanja života korisnicima kulturnih dobara koji su i na taj način motivisani da čuvaju kulturno-istorijsko nasleđe. Kod nas mora dosta da se radi u formalno-pravnom smislu na afirmaciji i unapređenju propisa, ali i iznalaženju rešenja za konkretne situacije, koje uvek postoji gde postoji dobra volja“, zaključuje Rade Mrlješ.