PREMIJERA „OSAM ŽENA“ DRAME NA MAĐARSKOM: OGLEDALO KOJE SE IZBEGAVA

Nakon „Vajdasági lakodalom“ i sličnih prigodnica, „Osam žena“ i u manjinskoj kulturnoj ponudi, kakva je mađarska, napravile su preko potreban iskorak iz kulturne samodovoljnosti i zatvorenosti
Drama na mađarskom učinila je pravi potez kada je angažovala Oliveru Đorđević za rediteljku sinoć premijerno izvedene predstave „Osam žena“ pokojnog glumca, reditelja i pisca Roberta Thomasa na sceni „Jadran“ koju će Narodno pozorište u Subotici zasigurno još dugo koristiti kao privremenu. Naime, iako je reč o francuskom autoru, sama struktura dela kao da je rađena po najboljem modelu engleskog crnog humora.

Početna scena jedne obične Badnje večeri iz minuta u minut gradativno se smenjuje u kombinaciji otkačenog humora i klasičnog trilerskog straha, otkrivajući istovremeno isto tako gradativno dubinu davno narušenih odnosa unutar jedne konzervativne porodice. Sedam stalnih ili povremenih ukućanki, plus jedna, uslovno kazano, „sa strane“ – čuvši upravo te večeri da im se muž, otac, brat, zet, šogor i ljubavnik blaženo upokojio – polako ali sigurno počinju pričati pikanteriju po pikanteriju iz samostalne kućne radinosti koje se vremenom pretvaraju u otvorenu borbu „svaka protiv svake“, pri čemu niko od njih nema dovoljan alibi da u startu ostane izvan sumnje kao potencijalni ubica. Koristeći ovaj uvek rado viđen žanr, autor je dao značajan doprinos slici psihološkog profila s kakvim se u ogledalu susreće mnogi savremeni građanin ove planete, od sitnih ljudskih slabosti kakve su groteskna hipohondrija i uobičajeni alkoholizam u poznim godinama, preko nesretna platonsko-perverzna „Dva Avgustinina lica“ do na sve strane razgranatih motiva ljubavne prevare i pohlepe za novcem kao često najjačim stimulansima za zločin.

S obzirom na dosadašnji rediteljski opus („Glasine“, „Mračna komedija“, „Kako voli druga strana“…) dobrom poznavanju ljudske psihologije Olivere Đorđević može se dodati i njena saživljenost sa rukopisima autora koje bira da postavi na scenu, kao i sa univerzalnom problematikom savremene zapadne civilizacije (koje nije da nema i na Istoku, nego se o njoj tradicionalno ćuti), pri čemu mekše varijante „prizora iz bračnog života“ zauzimaju istaknuto mesto. Već samom tom svojom osobinom (ko još danas čita literaturu na stranim jezicima, a da ne govorimo o tome ko uopšte, i šta, prevodi) Đorđevićeva je na pozorišnu scenu Subotice (ali i Sombora, na primer) uvezla jedan moderan duh koji je kod nas – s časnim izuzecima – zaboravljen još krajem davnih osamdesetih godina prošlog veka i milenijuma.

Uspehu sinoćne premijere umnogome je pomoglo i sedam akterki i jedan akter (u ulozi starije tinejdžerice), koji su ne samo sjajno sledili nego i razumeli suštinu komada. To se posebno mora reći za Natáliu Vicei, koja se ne teatralno, a opet u pravim trenucima otmeno-damski snašla u ulozi Gaby, kao i za Zsuzsu Kalmár koja joj je maestralno parirala u liku vamp muževljeve sestre Pierette. Herminu G. Erdélyi kao Augustine zapravo ne bi trebalo ni spominjati, jer je reč o osobi za koju se čini kao da gluma u ljudskom telu postoji kao još neotkriveni gen koji se u drugačijem svetlu otkriva svakim novim nastupom.

Bilo bi u ovom tekstu nepravedno izostaviti i imena Marka Marasiuka, koji je izborom kostima na najbolji način uramio psihološke slike svake akterice, kao i dramaturškinje i asistkentkinje rediteljke Rozálie Brestyánszki Boros koja se još jednom sjajno snašla u često poveravanoj joj ulozi. Konačno, s obzirom na to da ju je izveo ansambl Drame na mađarskom, za sinoćnu premijeru možemo reći istu tvrdnju kao i onu koja se odnosi na „umetnički jezik“ većinskog naroda u ovoj državi: nakon „Vajdasági lakodalom“ i sličnih prigodnica, „Osam žena“ i u manjinskoj kulturnoj ponudi, kakva je mađarska, napravile su preko potreban iskorak iz kulturne samodovoljnosti i zatvorenosti.

Zlatko Romić

[clear]