POZITIVNO ZNAČENJE KSENOFOBIJE U TUMAČENJU PÁSZTOROVIH: OGRTAČ OD NARODNE KOŽE

Kada nemaš čim drugim, ti se pokriješ narodom, naravno, samo pod uslovom ako je taj narod „tvoj“

Ako se o pitanju poslanika Saveza vojvođanskih Mađara Bálinta Pásztora u Skupštini Srbije o „tim migrantima“ moglo i razmišljati u kategorijama stoji li iza njega najobičnije populističko dodvoravanje biračkom telu, ulizivanje politici Viktora Orbána ili su „ti migranti“ zapravo poslužili da iz dubine autora konačno na površinu izbije dugo potiskivan izvor ksenofobičnog karaktera, onda je njegova naknadna izjava da o „tim migrantima“ nije izgovorio ništa diskriminatorski dostojna ponavljanja i zatvorenih očiju u ležećem položaju na nekom krevetu u nekoj sobi. Jer Bálintu su – za razliku od ostalog dela javnosti – ili poznata druga značenja poslaničkog rečnika od do sada utvrđenih (poput „vazduplohova“ i „teleprontovanja“, na primer) ili mu je prag tolerancije prema pojmu diskriminacije poprimio dimenzije jednog organa koji se godinama obično širi. U svakom slučaju, zanimljiv je taj politički vokabular kog mlađi Pásztor s vremena na vreme – ali zato sve češće – koristi (ko ne veruje, neka na istom ovom sajtu potraži njegov stav glede informisanja „u mađarskom duhu”).

Piljenja crva iz mračnog i šupljikavog prostora

Mladi čoban, izvor: rokaj.ba

Da je Bálint oko „tih migranata“ stao samo na čisto ekonomskom pitanju ko će platiti štetu koju pričinjavaju poljoprivrednicima, pa da ga čovek još i razume. Još nam, naime, u ušima odzvanja grmljavina njegovih pitanja koja su vlasnika Televizije „Pink“ Željka Mitrovića naterala da državi izmiri poreski dug od pola milijarde dinara, kao što je i pobrao nepodeljene simpatije javnosti (uključujući i one kanjiške, koja, naravno, redovno prati program RTS-a) zbog svog stalnog dosađivanja predsedavajućem Skupštine Srbije pitanjem zbog čega građani moraju platiti državnu štetu od milion dolara koju je u svojstvu civilnog lica u Sjedinjenim Američkim Državama, pretukavši tamo ondašnjeg državljanina, pričinio košarkaš Miladin Kovačević.

Ali, tu jedan od tri crva nije mogao izdržati mrak u Bálintovoj glavi, jer je izazov da zbog „tih migranata“ konačno ispilji na jednu od njenih šupljina na svež vazduh bio jači, raznoseći istovremeno dah svežeg značenja pojma diskriminacije. Proširivanjem svoje ekonomski čiste logike na štete koju „ti migranti“ prave (u) poštama, autobusima, kafanama i celoj turističkoj grani Srbije (tu smo i inače najjači), mlađi Pásztor se zapravo vratio u najbistrije dubine antidiskrminatorske filozofije, a koju je u ulozi Brke (u filmu „Ko to tamo peva“) izgovorio pokojni Danilo Stojković: „Šta ima da staje i da pretresa pošteni svet kad se zna ko ovde voli da krade“.

Braunau unter Frau Tomaschitsch und Herr Pásztor

Iako tako nešto nije izgovorio, dole potpisani ni najmanje ne sumnja, da bi Bálint Pásztor isto reagovao kada bi ovih dana – ili bar u bližoj perspektivi – neko od njegovih kolega u Evropskom parlamentu rekao kako, na primer, „ti migranti“ iz Srbije (među kojima, eto, ima i vojvođanskih Mađara) – osim što domicilnom stanovništvu oduzimaju teške i prljave fizičke poslove – u slobodno vreme stvaraju gužve u poslastičarnicama, bibliotekama i na koncertima klasične muzike, a gužva se zna desiti i na ulicama zbog ponekog ubistva u inače simpatičnim obračunima klanova balkanskih mafijaških grupa, zbog čega je ozbiljno narušena idila pitoresknog pograničnog gradića Braunau. Da tako nešto nije stvar moguće bolesne mašte dole potpisanog autora potvrđuje i primer zastupnice Hrvatske konzervativne stranke u Evropskom parlamentu Ruže Tomašić, koja je – takođe za potrebe domaćeg terena – početkom maja ove godine dala ultraantidiskriminatorsku izjavu o „tim Srbima“, koji, sećamo se „neka mole Boga“ da „mi“ (Hrvati, prim. a.) „ne počistimo svoje dvorište“.

Stoga, na osnovu primera ugledne mu kolegice iz bratske nam Hrvatske, možda Pásztoru mlađem ne bi bilo zgoreg da pre nego što opet na slobodu pusti neku od svojih dugo čamećih misli pokuša pronaći donju i gornju granicu pojma diskriminacije. Uspe li u tome, moguće je da će mu se s druge strane ograde ukazati i tolerancija. Empatija i solidarnost ipak su – kako se to u Skupštini Srbije pravilno kaže – „kosmičkim godinama“ udaljene od njega. Baš kao i Pakistan, Avganistan, Irak i Sirija od Kanjiže, na koju se poziva.

Zbirna jednina tamnopute nebitnosti

Pronađite uljeza, izvor: magyargulyas.hu

E sad, da Bálint nema tako poznatog oca, ovaj tekst bismo lako mogli završiti sa „čiča Miča i gotova priča“.

Stajući, međutim – kako i dolikuje skladnim porodičnim odnosima – na stranu svog Sina Otac István, u javnosti poznat i kao predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, zahvaljujući kome je, preko Demokratske stranke – od koje se sad opravdano sve više udaljuje – postao i predsednik Skupštine Vojvodine, dao je još zanimljiviju izjavu koja (ali stvaaarno) zaslužuje ne samo poseban tekst i analizu nego i dijagnozu. Kaže, naime, István Pásztor, komentarišući izjavu svog Sina: „Ako čovek treba da bira između empatije prema kršiocima zakona i sopstvenog naroda onda biram ovo drugo“. Bože! Pa i od Palme u najboljoj formi da je (a uvek je u formi), bilo bi puno.

Ukazuje ispravno Otac u prvom delu ove pogodbene rečenice da među migrantima postoje i oni koji krše zakon i tu, zaista, ništa nije sporno. Ko ukrade zelenu šljivu u nečijem voćnjaku prema Kanjiži treba biti kažnjen. Baš kao i ona(j) ko se u Beogradu s državom dogovori da će zbog nekakvih utaja izvesno vreme provesti u kućnom pritvoru, noseći pritom sve vreme diskriminatorsku nanogicu.

Problem je, međutim, u tome – i tu dolazimo do suštine koju Sina u porodici nije imao ko naučiti, a koju je u svom sjajnom monološkom pitanju izgovorio – što Otac o migrantima govori kao o Svetom Mnoštvu, videći u njima gramatički nepostojeću kategoriju zbirne jednine. Po logici Pásztora starijeg – neka mi oprosti ako grešim u vrludanju da dođem do ispravnog odgovora — svi su „oni“ zapravo samo „on“ i „ona“ (plus, naravno, „ono“), razbijeni na nebitne tamnopute ćelije, koje usput ne dele ni naša deklarativna, ali ne i u svakodnevici prakticirana, verska uverenja.

Iako ne toliko zanimljiv, drugi deo Istvánove složene rečenice najbolji je indikator misli svakog desničarski nastrojenog političara: kada nemaš čim drugim, ti se pokriješ narodom. Jer, kud bi ceo jedan narod mogao kršiti zakon. Naravno, samo pod uslovom ako je – kao što to ispravno zapaža Pásztor Otac i dvostruki predsednik – taj narod „moj“. A ne kao „ti migranti“. Koji, razmislite malo o tome Pászorékok i svi koji ih podržavate i koji ćete uskoro glasati za njih – a statistike čak i javnih komunalnih preduzeća će to sigurno pokazati – prave mnogo manje štete (o kriminalnim da i ne govorimo) od bledolikih turista na „Exitu“ ili Guči.

Zlatko Romić

[clear]