PATRIOTSKO ĆASKANJE O GODIŠNJICI RAKETIRANJA SUBOTICE: SREĆA DA JE BOMBA PALA NA TVOJU KUĆU

Da je pala na kuću nekom paničaru, narod bi vrištao; narod bi pobegao iz Subotice

„Juče se napunilo 16 godina od kad su NATO avioni raketirali Suboticu”, rekao je novinar Radio Subotice Smiljan Njagul u svojoj najavi emisije o padu bombe na kuću Stipana Demeka iz Malog Radanovca.

Prvi novinar i snimatelj koji su izašli na mesto događaja te večeri bili su Ljubiša Stepanović i Tomislav Dedović sa subotičke televizije, kojima se, 16 godina posle, kolega Njagul pridružio na putu do Demekove kuće.

S obzirom na to da je od tada prošlo dosta vremena i u međuvremenu je izgrađena nova kuća, spomenuti trojac je, bezuspešno pokušavao da je nađe. U jednom dramatičnom trenutku, kako je slušaocima dočarao kolega Njagul, Stepanović se morao mašiti čak i telefona:

„Jel ti radi zvono? Dobro. Na čengo ćemo da lupamo”.

Nakon toga sledi uzbudljiv opis razgovora Njagula i Stepanovića u automobilu, na putu do Demekove kuće:

„Kad si ti, Ljubiša, zadnji put bio”?
„Kod njega? Za ’Subotičke novine’ sam nešto sliko”.

Napetost u iščekivanju Ljubišinog odgovora kada je to bilo, prekinuo je lavež psa. Bio im je to znak da su stigli. Uostalom, to je Njagul i potvrdio rečima da se nalaze ispred kuće sa brojem 41. Prisetio se i da je bomba na nju pala tačno u 22 sata i 4 minuta. Jedino što u tom trenutku nije znao bilo je koliko je sada sati. Sedam?, istovremeno je odgovorio na samopostavljeno pitanje. Bat koraka i cvrkut ptica, pomešan sa sve jačim lavežom psa, prekinuo je Stepanovićev odsečan glas:

„Ovde vrhovna komanda NATO! Stipane, pojavi se ako smeš na svojoj kapiji, sad da te vidim. Lako je bilo kad padaju bombe, da vidimo kad ti dođe jedna granata na vrata, pravo”!

Domaćin se pojavio i dočekao ih kakav je i red, dobro raspoložen. Uz razmenu uobičajenih reči dobrodšlice, sledi filigransko prisećanje šta se tačno dogodilo u 22 sata i 4 minuta. Kao mlađi, Stepanović podseća 79-godišnjeg Demeka:

„Ti si bio negde na trećem tanjiru”.

„Prvi je bio, al vadio sam treću kašiku… samo šušne nešto i tupi udarci. E, sad, kako ja nisam ništa čuo…”.

Demeka to odjednom podseti na Sarajevo, gde je služio vojsku, što je Stepanovića navelo da sjajno poentira:

„A naše bombe drugačije su tukle nego ove njihove”.

Sledi zatim određivanje s koje strane je pala bomba. Kako nije čuo ide li avion u brišućem letu, Demek se ni toga ne seća najbolje. Ali, tu je opet Stepanović. Da mu pomogne:

„Ja sam čuo da je s one strane, tamo sa jugoistoka”.

Uvidevši da mu kolega i direktor sve više dominira, Njagul izlazi sa fotografskim opisom situacije:

„Ono što je bilo na tom snimku najfascinantnije, očigledno sad vidim, po Vašoj visini mogu da sudim kako je sve to bilo. Dakle, Vi ste u trenutku kad je Dino upailo kameru i kad se Ljubiša prbližava, mrkli je mrak. Ništa se ne vidi. Vidi se samo svetlo… (Stepanovićev duo: „Da, a Stipan izlazi…), a Stipan izlazi kao div. Izlazite, glava Vam je negde u nivou, ja to doživljavam kao krov. U stvari, to je krov koji je spušten skroz dole na zemlju i Vi tako iz tog krša izlazite u visini kuće, u visini krova. Vi ste u stvari delovali kao džin iz te ruševine.”

Tek sada Stepanović zadivljuje slušaoce: priseća se da je pre Demeka pred njih izašao pokojni ker, dodajući gde su bili jarići. Tu fascinacijama, međutim, nije kraj. Kao niko drugi, Stepanović iz cele priče izvlači jedini logičan zaključak:

„Naši sugrađani imali su sreće, možda zvuči ružno, da je bobma pala na tvoju kuću. Pa si ti kao bensedin njih umirio i rekao si: ’a, opravićemo mi novu, šta je to!’ Da je pala na kuću nekom paničaru, narod bi vrištao, narod bi pobegao iz Subotice”.

I tako, reč o ovom, reč o onom, od berbera i mijane, došao red i na američkog ambasadora koji je boravio u Subotici, a o čijoj poseti je Demeka obavestio direktor Radio Subotice:

„Dva dana je sad američki ambasador kružio tu po Subotici. Pre sat vremena je otišao odavde, nije pitao za tebe, ali šteta što se niste sreli; da nazdravimo, da kažemo: ’Prijatelju, hvala, nemoj više’.”

Za one koji nisu slušali emisiju, recimo da smo stigli do 13. minuta ovog zanimljivog razgovora. U sledećih 16, koji su prošli još brže, saznali smo da je Stepanović locirao poreklo Demekove rakije (ili je iz Beograda ili iz Šumadije), upoznali smo se i sa živom naslednicom pokojnog kera – Maljenkom (Ruskinjom), objasnio je Stepanović Demeku da će, ukoliko – ne daj, Bože – na vlast dođe Hilari Klinton „s tom snajkom biti belaja”. Jedino što nije znao, a što je u interesu slušalaca pitao Njagulovog sagovornika, je to da li neka penzionerka kruži oko njega, raspitujući se za njegovo zdravlje.

[clear]