FEKETE: “MLADI SU BESPOMOĆNI PRED BUDUĆNOŠĆU”

Mađarska rediteljka Ibolja Fekete predstavila je na 23. Festivalu evropskog filma, u okviru selekcije “Novi mađarski film”, ostvarenje “Moja majka i ostale budale iz porodice” o četiri generacije “budala” sa fokusom na majku koja se tokom 94 godine selila 27 puta.

Selidba je bila njen način rešavanja problema, bekstvo od opasnosti ili sukoba.

Majka, koju je zapravo proganjala istorija po celoj zemlji kroz čitav 20. vek, u svojoj 94. godini ćerki priča svoju životnu priču – razigrani, osećajan, a na momente srceparajući gotovo stogodisnsji period.

“Dođete do momenta kada osetite da je vreme da sakupite svoje nasleđe i zanimljivo je da mi je mnogo ljudi prišlo i reklo: Nije ovo samo vaša porodična istorija”, rekla je Fekete na konferenciji za novinare.

Ona je naglasila da je film “Moja majka i ostale budale iz porodice” zapravo istorija Mađarske 20. veka u malom.

“Dvadeseti vek je bio užasan, veoma težak, pun noćnih mora, ali bogat kulturom. Istorija ovog regiona je bila specifična, a ovo je priča o malim ljudima koji nisu želeli da budu deo istorije, ali nisu mogli da je izbegnu”, dodala je Fekete.

Ona je naglasila da ima mnogo svojih uspomena, uspomena svojih roditelja, veliki foto album i da je želela da vrati taj miris života iz veka koji je završen.

“Nisam želela da prikazujem istorijske događaje, već da pokažem novim generacijama šta je značio taj šešir ili šolja čaja koji su se nalazili i u mojoj kući. Ako želite da snimite film koji će biti blizak publici, gde će se osetiti kao kod kuće dok ga gledaju, onda morate da se bavite detaljima”, pojasnila je rediteljka.

“Kada snimam film važno mi je da pokažem miris, meso i krv svakodnevnog života”, dodala je ona.

Kritičari su njen film okarakterisali kao “vudialenovski”.

“To je verovatno zbog tog gorko-slatkog verbalnog humora, punog samoironije i samokriticizma”, istakla je Fekete.

Ona je primetila da mladi danas imaju malo šansi da uče iz istorije i samim tim su bespomoćni pred budućnošću.

“Mladi danas od jutra do mraka vise na internetu gde je previše nevažnih informacija koje traju svega par minuta. Teško je naći ono što je zaista važno, a nemaju vremena za čitanje”, naglasila je Fekete.

Godina: Trudim se da u malim pronađem velike stvari

Foto: Jože Suhadolnik (seecult.org)

Reditelju i direktoru fotografije Karpu Aćimoviću Godini dodeljena je nagrada “Underground spirit” 23. Festivala evropskog filma Palić za “izuzetan rad na polju nezavisnog filma i jedinstvenu poetiku izgrađenu van glavnih filmskih tokova filmske industrije”.

“Ta nagrada ima čudan naziv i to se više-manje odnosi na moje rane radove, na period daleko iza nas, a ja sam i kao reditelj i kao direktor fotografije radio kako sam osećao, nisam se držao kanona i uvek sam bio neka vrsta slobodnog strelca”, rekao je Godina u intervjuu Tanjugu.

On je dodao da se nagrada “Underground spirit” podudara sa njegovim shvatanjem filma, načinom rada, razmišljanja, njegovom poetikom i sebe je uvek doživljavao kao čoveka koji se izražava tako da se ne drži ustaljenih formi, već radi po osećaju.

Kratkim eksperimentalnim nenarativnim filmovima, među kojima se ističu “Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk” (1970) i “Nedostaje mi Sonja Hanie” (1971) Godina je postao jedna od ključnih ličnosti jugoslovenskog crnog talasa, ali istovremeno je ušao i u polje konceptualne umetnosti sarađujući sa neoavangardnim umetnicima tog doba.

“Ime ‘crni talas’ su izmislili novinari. To bi mogli da nazovemo novi mladi jugoslovenski film, ili jednostavno jugoslovenski novi talas, ali politici je bilo potrebno da se to ocrni. To je bio divan period u kome smo kazali ono što smo želeli da kažemo, ali 1972. su makaze proradile i to je prestalo”, ističe Godina.

On kaže da su autori “crnog talasa” različito prolazili.

“(Dušan) Makavejev je otišao u Ameriku, (Želimir) Žilnik u Nemačku, (Lazar) Stojanović u zatvor. Imao sam tu sreću da kada mi je zabranjeno da radim, zabranjeno mi je da radim kao reditelj, ali pošto sam i snimatelj i montažer mogao sam da preživim, pa sam radio kao direktor fotografije”, ispričao je Godina, prisetivši se da je zamalo završio u zatvoru zbog filma koji je bio nepodoban za vojsku.

U filmu “Splav meduze”, snimljenom po scenariju Branka Vučićevića, Godina govori o avangardi između dva rata i naglašava da je taj film i dalje aktuelan.

“Mislim da taj proces ide dalje, drugačijeg je oblika, ali ne treba očajavati da se neće više ponoviti, to stalno teče. Ne možemo reći da će umetnost preokrenuti svet, ali je srećom kontrateža svemu što se dešava, podstiče ljude da se zamisle, da menjaju stvari, ali više utiče na individualnom planu”, smatra Godina.

Kao član žirija na raznim festivalima, primetio je da se u poslednjih 10 godina na prostoru bivše Jugoslavije razvija “ponovo dosta dobra i jaka kinematografija”.

Mladi autori su, prema njegovom mišljenju, dosta oslobođeni stega u svom izražavanju – ono što žele da kažu uspevaju da iskažu u filmu sa dosta hrabrosti.

Na pitanje da li on još uvek uspeva da pronađe “čudesno u svakodnevnom životu”, kako je o njegovom radu govorio Ranko Munitić, Godina kaže da “hoda okolo otvorenih očiju i dušom, pa što padne padne”.

“Trudim se da ostanem i dalje svež i da pronađem u malim stvarima velike”, rekao je reditelj.

Pripremao je igrani film “Benjamin u Moskvi”, po scenariju Branka Vučićevića, ali je dobio malo sredstava koja nisu bila dovoljna za realizaciju, te je po isteku roka novac morao da vrati.

Ipak planira da ponovo konkuriše i ponovo prođe kroz “taj mukotrpan put do eventualne realizacije”.

“U vreme ‘crnog talasa’, ako vaš projekat prođe, dobili biste sav potreban novac i film se bez komplikacije realizuje. Danas dobiješ male pare, pa moraš da skupljaš sa raznih strana, a opet ne dobiješ onoliko novca kao što smo tada dobijali”, naglasio je Godina.

Mladi autori, primećuje dalje, danas moraju više da se oslanjaju na svoje prijatelje i mole članove svoje ekipe da rade besplatno što nije ugodno.

“Mnogo projekata nastaje na osnovu entuzijazma i zahvaljujući tome se dosta snima, ali sve je to čupanje”, ocenio je Godina, primetivši da je značajno to što u našem regionu nema mnogo podilaženja ukusu i željama publike, zbog čega i nastaju filmovi koji imaju vrednost i koji će ostati zabeleženi u istoriji kinematografije.

Izvor: Tanjug