Atila Kovač: Antiprotivnost frilensera ili šta se dešava kad ne znate ništa o preduzetništvu

Uvek sam se pitao zašto sve veći broj ljudi javno ogovara svoje bračne partnere, tašte, rodbinu i sve ostale. Ako vam u tom odnosu nije dobro, koji mazohistički poriv vas tera da u istom ostanete, i svoje gunđanje podelite sa svima?

Frilenseri su jedna od kategorija čije me jadikovke nisu dotakle: jedina koju priznajem za relevantnu je ona napisana od strane Tina Ujevića, ostalo zvuči falš.

Povodom rasprave o statusu tzv. slobodnjaka, poznatijih kao frilenseri ili Udruženje radnika na internetu (URI), do sada se više pričalo o jednoj strani medalje, i to sa dosta preterivanja.

Izraz “radnici na internetu” je toliko širok da je zapravo besmislen. Tačnije bi bilo u ovom slučaju reći “strani plaćenici“, ali ta fraza je već rezervisana za nešto drugo. Nema nikakvog smisla niti razloga deliti posao po tome da li radite u kancelariji ili bilo gde drugde fizički ili preko interneta. Svi administrativni i drugi radnici/ce koji su poslati da rade od kuće tokom pandemije su onda isto radnici na internetu. To što radite za stranu firmu, ili svoje usluge nudite preko stranih portala, ne daje vam pravo da imate bolji status od drugih koji rade isti posao.

Moj prvi susret s ovom temom je bio na Fejsbuk grupama za preduzetnike, paušalce, male privrednike i onima o porezu. Nekoliko hiljada ljudi je razmenjivalo informacije, pokušavajući da pomognu jedni drugima (takve stranice vode knjigovođe sa velikim iskustvom u IT biznisu).

Najbitnija stvar koju na početku treba razjasniti – svi oni koji samostalno krenu u posao, bilo da je privremeno ili stalno, jesu preduzetnička grupa, koja mora biti svesna svih propisa i zakona. Ili, plati knjigovođu kako bi izbegao kazne i kamate zbog manjka informacija, jer – male firme su mali kapitalisti, samo toga izgleda nisu svesni. Država, treba i to priznati, sve bolje i preglednije plasira te informacije, ali tu treba zaista biti u toku.

Postavlja se pitanje kakva je razlika između njih i onih koji na crno unose pare i kolumbijskih prodavaca narkotika, jer obe strane unose stranu valutu u zemlju, i nijedni ne plaćaju prema državi ništa. Znam da je poređenje drastično, ali opravdanje da se ne plate obaveze prema državi dok drugi to i pored svih poteškoća rade zaista nije argument.

Prvi talas “slobodnjaka” se pojavio sa krajnje arogantnim stavom kako oni ne žele nikako ništa da plate, jer su, smatraju, jako puno para (na crno) doneli u zemlju, i time pomagali jačanje privrede. Prvo su smatrali izdajnicima (ne znam koga ili čega) sve one koji su im krajnje dobronamerno davali savete kako registrovati preduzetničku radnju, pa na dalje raditi legalno, ako već do sada nisu. Vređanja svake vrste su bila odgovor na bilo kakvo smisleno pitanje ili komentar, pa su takvi postovi brzo i nestajali. Bilo je i komentara kako neku delatnost ne mogu registrovati, a kada se pokazalo da je to ipak moguće (nije im išlo u prilog sa jadikovkom da nekad ima rešenja), pojedini su proglašavani botovima, članovima raznih partija, fašistima (!) i slugama režima.

Za mene lično, vrhunac gluposti je bilo pitanje jednog frilensera kako sad on može da legalizuje pare i plate na račun firme, a delatnost je prodaja na malo, ali radi na crno (žalio se da, ako plati carinu, neće biti toliko konkurentan, pa švercuje robu). Ne znam da li mu je neko kasnije kranje prijateljski objasnio da je uvoz robe na crno i preprodaja iste protiv zakona (na primer, carina na audio-proizvode sa mikrofonom je 15%), a da su firme koje legalno rade skuplje upravo zbog plaćanja svih troškova.

Dalje, postoji i veliko nerazumevanje neto i bruto, odnosno bruto II iznosa. Ovaj poslednji je ukupan trošak radnika za firmu, a prvi je suma koju radnik/radnica dobija na svoj račun. Lice koje radi na kasi u radnji bruto II zarađuje isto približno 500 dolara (kao što su u nekim primerima naveli), pa ista dobija na račun minimalac. Niko ne tera preduzetnika ili slobodnjaka da prihvati uslove nekog stranog portala, ako shvati da taj iznos nije isplativ. Obrazloženje da se neki posao voli nije dovoljan. Pravdati se time da ste od novca kupili ili sagradili kuću neće da vas oslobodi obaveza.

Druga stvar koju i dalje svi ne razumeju je da preduzetnik ne plaća samo porez državi, već i druge dažbine (oni su koristili neke servise, koje su plaćali ti mali privrednici, koje su prograsili izdajnicima i političkim činovnicima).

Na sajtu pomenutog udruženja i dalje stoje neke stvari (na dan pisanja članka) koje su protivrečne, ili u najmanju ruku nemaju smisla. Da idemo redom.

Radnici na internetu pravno su nevidljivi

“Rad na internetu nije posebno zakonski regulisan. Iz Zakona o radu izopšteni su netipični oblici radnog angažovanja, u koje spada i honorarni rad na internetu. Samim tim, najvažniji pravni propis u Srbiji koji se odnosi na rad ne može zaštititi radnike na internetu jer se priroda njihovog posla ne uklapa u tradicionalni odnos radnik-poslodavac. Radnici na internetu prepušteni su sami sebi i neretko nepravednim silama slobodnog tržišta.”

To je samo donekle tačno. Kao prvo, u Srbiji postoje ugovori o delu, poznatiji kao honorarni ugovor, a ima i druga verzija istog, te nije tačno reći da ne postoje. Problem počinje s tim što porezi na tu vrstu angažovanja nisu mali (opet, nisu ni veliki ako ih uporedimo sa velikim brojem drugih zemalja). Naglasio bih, u nekim slučajevima se ne priča o odnosu poslodavac-zaposleni, već o malom kapitalisti koji nudi svoje usluge, a iste ili ne može/ne zna da naplati, ili radi posao koji se prosto ne isplati raditi.

Reći da je neko „nepravedno izložen silama slobodnog tržišta” je u najmanju ruku arogantno, jer niti jedna država sveta sa bilo kojom formom komunizma, teoretske pravednosti, ispravnosti i sličnih floskula nije nudila toliko para, koliko je zaposlena osoba odlučila da želi zaraditi.

Srž “kavijar levice” je da velika većina njih nije morala da radi, već je imala često mnogo više para od svih ostalih, pogotovo fizičkih radnika/ca, i nemaju pojma koliko je to mało ili puno. Verujem da još manje znaju iz ugla poslodavca koliko para treba neko da im zaradi da se uopšte isplati bilo koga zaposliti.

Po mom mišljenju, svaka osoba koja preuzima rizik, odgovornost, smišlja mogućnosti zarade, pregovara, koristi svoje poslovne i privatne kontakte jeste ta koja treba više da zaradi. Ako nemate osobu koja vam donosi zaradu, posao, puno radno vreme, onda neće ni vaš posao postojati, niti ćete biti zaposleni.

A zašto direktor ide skupim kolima na sastanak? Zato što ga potencijalni klijent neće ozbiljno shvatiti, misliće da ne ume dobro da vodi firmu, ne zarađuje dovoljno da to može pokazati (ovo jeste i pitanje sujete, ali sve ne možete preko noći pojedinačno promeniti, to jesu tržišni uslovi kojima se jako retko možete suprostaviti, a niko vas ne pita za mišljenje, sviđa vam se ili ne).

„Rad na internetu predstavlja radno angažovanje na neodređeno vreme i stoga zahteva posebne programe za plaćanje poreza i doprinosa. Postojeća rešenja u vidu registracije preduzetničkih radnji i paušalnog vida oporezivanja nisu odgovarajuća s obzirom na to da honorarni radnici nemaju redovan i stalan prihod svakog meseca.”

Za one sa jako malim primanjima se neke delatnosti ne isplate nikako, prosto treba naći drugi posao. Postoje honorarci u Srbiji kojima nalogodavac plaća sve obaveze, pa samo zato što radite sa strancima (da se držimo njihovog formulisanja: „rad preko interneta”) ne možete imati povoljnije uslove.

Da li firme koje se bave građevinom imaju stalne prihode i stalne klijente, ili i one moraju posle par meseci ili godina (zavisno od posla) juriti nove poslove, lobirati, ulagati svoje slobodno vreme, znanje, kontakte, koristiti sve veštine da dobiju novi posao?

„Bez obzira na to da li radnici na internetu imaju registrovanu samostalnu delatnost ili ne, oni nemaju nikakva prava iz individualnog i kolektivnog radnog odnosa jer s poslodavcem ne zasnivaju radni odnos. Radnici na internetu su zbog toga primorani da se bez ikakve zakonske zaštite prilagođavaju uslovima na tržištu rada i poslodavcima”

1. Ako se odlučite samostalno raditi nešto (preduzetnička forma, doo, honorarni posao…), vi postajete kapitalista koji mora napraviti biznis plan da vidite da li se ideja uopšte isplati.
2. Nemoguće je da firma iz druge zemlje vas zaposli, a da u trećoj zemlji imate zdravstveno osiguranje (one firme recimo koje imaju svog predstavnika, a nemaju vlastitu firmu u datoj zemlji, traže da njihov zastupnik registruje svoju firmu koja će njima izdavati račune).
3. Zbirni pojam radnici na internetu je previše širok, da bi se na sve mogao primeniti isti zakon, jer to zavisi od delatnosti. Ponavljam, samo zato što preko interneta radite, ne možete imati povlašćeniji položaj od onih koji imaju kancelariju i tamo rade.
4. Svi se prilagođavaju tržišnim uslovima rada, ne postoji posao gde vi birate koliko želite da zaradite, a da ne pogledate stanje na tržištu, tako nešto ni u vreme komunizma nije postojalo. Još jedan autogol.

„U cilju smanjenja troškova i prenosa rizika poslovanja na radnike, poslodavci odbijaju da zasnivaju radni odnos sa radnicima na internetu. Umesto toga, sklapaju se ugovori o pružanju usluga, koji radnike na internetu dovode u prekarni i potplaćeni položaj”

1. Kao što sam već pisao, ako niste u istoj zemlji kao poslodavac, NE možete biti stalno zaposleni nigde.
2. Niko vas ne tera da prihvatite uslove nekog američkog portala koji naplaćuje usluge time što povezuje ponudu i potražnju.
3. Moram biti jako bezobrazan: „koji radnike na internetu dovode u prekarni i potplaćeni položaj” – kao da je to napisao neki “kavijar levičar”, koji nikad u životu nije imao posao, ili makar nije radio „običan” posao da bi shvatio da se često zarađuje toliko para koliko vam se ponudi. Opet autogol, i to zbog naivnosti ili nepromišljenosti.

„Na već prekarni položaj radnika na internetu uticala je i pandemija virusa korona. Obim posla i cena usluga na tržištu drastično su opali. Radnici na internetu nemaju nikakva radna prava, što omogućuje poslodavcima da ih ucenjuju i na taj način dodatno smanjuju cenu rada.”

1. Zaboravljaju da je virus uticao na svakoga, ne samo na njih kao specijalnu kategoriju ljudi. Ako ste slobodnjak, sami ste birali tu formu ili rizik, zašto su vam ostali krivi zbog toga? I ovo je autogol.

O brojkama, koliko je onih koji jedva zarađuju, pa im je plaćanje bilo kakvih obaveza opterećenje, a koliko onih koji su zaista izgradili kuću, uneli preko 50.000 evra, nemoguće je govoriti. To se u ovom trenutku koristi samo za političke svrhe pojedinih grupacija, a nije vezana za problem.

Kada je, između ostalog, Radikalna levica stala na stranu URI-ja, napravili su dupli autogol (ako takav izraz postoji). Levica kao politička opcija uvek predlaže da se plate veći porezi kako bi u zajedničku kasu išlo više, i time socijalni standard onih manje srećnih bio podržan. Ovog puta su, protivrečno načelima, stali na stranu liberalnog i desničarskog pristupa stvarima. Takođe su zaboravili da su ovde „radnici/ce” zapravo mali „kapitalisti/kinje”. Opet, ako hoću mało drastičnijim primerom da se poslužim, onda neka oni koji plate znatno manje obaveze prema državi, imaju samo minimalno zdravstveno osiguranje, a sve ostalo plate od svog prihoda.

Ne kažem da država nije trebalo time ranije da se bavi, ali, kao što je dosta knjigovođa objasnilo, nisu imali resurse, a ubrzana digitalizacija im sad daje tu mogućnost. Pravdanje time da državi fale pale, pa su zato sada odlučili da nateraju švercere da i oni plaćaju je opet samo politička priča.

Naredni u nizu argumenata je bio da neće da plaćaju poreze dok ne vide na šta država troši jer to ide onima bliskima vlasti, što opet nije dovoljno.

1. Nije mi poznato da je glasač Bernija Sandersa odbio platiti porez i dažbine samo zato jer im se Tramp nije svideo, ili se nije složio sa budžetom države. Isto to važi za zemlje gde je pitanje demokratije i demokratičnosti upitno, ili se pojedinima ne sviđa.
2. Treba shvatiti da se putevi, domovi zdravlja, kulturne ustanove, škole i mnogo toga plaća iz „zajedničkih“ para, i to je tako u skoro svim zemljama sveta.

Glavni razlog zašto ja radim iz Srbije i zašto ovde imam firmu je da su troškovi održavanja firme dosta mali, pogotovo ako ne pređete limit od 6 miliona dinara prihoda godišnje. I ja sam na početku morao da štedim na svemu, sa nekim firmama nisam radio kada sam video da mi se ne isplati. Ne radim ni ja u struci, već u oblasti u kojoj sam naučio da uživam, pa se ponedeljkom ne budim sa mišlju da moram na posao, nego se trudim da zaradim koliko mogu. Nisu mi drugi našli klijente, već sam sam tražio i probao sve mogućnosti, gledao, pitao i računao troškove, stope poreza da bi došao do opcije koja mi sada odgovara. Niko ne plaća porez zato što toliko želi, već sledi propise zemlje u kojoj živi.

Na otvorenoj stranici URI na Fejsbuku narativ je i dalje isti, ređaju se izgovori, zašto ne žele da plate državi svoje obaveze.

Mala digresija, ali opet vezana za temu: često frilenseri kukaju kako država ne plaća sve troškove lečenja, pa se novac mora prikupiti SMS porukama. Kao prvo, veliki broj zemalja to radi, pogotovo SAD. Drugo, isti ti frilenseri dinar nisu priložili u zajednički kasu da bi bilo više novca za lečenje istih, tako da je njihovo kukanje zaista neprimereno.

Samo nekoliko dana sam izdržao u Fejsbuk grupi “Privrednici”, gde su bivši radnici pokrenuli svoje poslove, pa je jedna tema bila da li plaćate pored plate još neke bonuse zaposlenima. Neprijatno sam se iznenadio da ista osoba koja je u firmi gde je ranije radila to očekivala od svog poslodavca, a od trenutka kada je postala mali kapitalista, smatrala taj čin neprihvatljivim i suvišnim.

Možda i jeste predrasuda sa moje strane, ali videvši stavove najglasnijih frilensera, neprijatelju ne bih želeo da radi u firmi koju oni vode jer brigu o drugima kao poslodavci zaborave, dok kao radnici kukaju što benefite ne dobijaju.

Autor je vojvođanski preduzetnik koji plaća porez.